Marina je shvatila da rasprava nema smisla.
Tog istog dana Nemanja je zamenio brave.
Kada je Milica to saznala, napravila je scenu ispred vrata njihovog stana, ali joj vika nije uzvraćena.
Jelena je samo stajala kraj prozora, gledajući kako majka odlazi, osećajući neobičnu lakoću.
– Stavili smo tačku, – rekla je, spuštajući zavese.
– I počeli iz početka, – dodao je Nemanja, snažno je grleći.
Već narednog dana Jelena je otišla kod Marine po svoje stvari.
Marina ju je dočekala sa prisilnim osmehom, a iz pozadine se čulo vikanje malog Stefana.
– Pa, Jelena, zašto odmah tako ozbiljno? Pa to su samo stvari. Znaš šta ti je tetka Valja rekla…
Marina je prekidala Jelena.
– Mene ne zanima šta ti je rekla mama. Ovo su moje stvari. Kaput i kofer sa zimskim stvarima ti odmah vraćaš. Neću otići dok mi ne vratiš sve.
Marina je na trenutak zastala, ali pod pritiskom Jelene otišla je do ormara, izvukla kaput i nezadovoljno ga ubacila u ruke.
– Kofer je u ostavi. Uzmi sama.
Jelena je otišla do ostave, izvukla kofer i videla da deo stvari očigledno nedostaje.
– Gde je ostatak, Marina? Ovde nedostaje pola.
– Pa, nešto sam već dala prijateljici. Njoj je potrebnije nego tebi. Zar se ne slažeš da treba da pomognemo? – usprotivila se Marina.
– Ne slažem se. Ako ostatak ne bude vraćen u roku od nedelju dana, podneću prijavu za štetu. Razumeš?
Jelena se okrenula i otišla bez čekanja na odgovor.
Kada se vratila kući, Nemanja je već postavljao novi sistem pametnih brava na vrata.
– Gotovo, – rekao je brišući ruke. – Sada samo mi možemo da otvaramo vrata.
Jelena ga je zagrlila i iznenada shvatila da se prvi put za dugo vremena oseća spokojno.
Ali problem sa majkom je ostao nerešen.
Milica Petrović nije zvala, ali njena tišina odjekivala je kao glasna zamerka.
– Nemanja, misliš li da će razumeti zašto smo ovo uradili? – tiho je pitala Jelena za večerom.
– Teško je reći, – odgovorio je. – Verovatno će se ljutiti. Ali važno je drugo: konačno smo odbranili svoje granice. Nisi obavezna stalno da se povijaš pod njenim pravilima.
Nakon nedelju dana Jelena se ipak odlučila da pozove majku.
Očekivala je eksploziju emocija, ali začula je umoran glas.
– Da, Jelena, – kratak odgovor Milice.
– Majko, razumem da si ljuta. Ali moraš shvatiti: samo želimo da naš dom ostane naš. Bez tvog mešanja.
– Jelena, – uzdahnula je Milica, – uvek si bila tvrdoglava. Ali možda si u pravu. Previše sam navikla da mislim da ja znam bolje. Verovatno moram da prestanem da se mešam.
Te reči su Jelenu iznenadile. Nije očekivala da će majka pristati makar u nečemu.
Ali nešto u Milicinom glasu nateralo ju je da razmisli: da li je to bila iskrena promena ili samo zamor od sukoba?
– Majko, – tiho je rekla, – nadam se da ćemo moći da počnemo iznova. Bez svađa. Ali samo ako poštuješ moje granice.
– Videćemo, – odgovorila je Milica i pozdravila se.
Stan Jelena i Nemanja vratio se u uobičajen ritam. Nove brave, obnovljeni red i, najvažnije, osećaj mira.
Jelena više nije doživljavala stalni nemir u iščekivanju naredne majčine posete.
Sa svakom nedeljom Milica je zvala sve ređe, ali ton joj je postajao blaži.
Nije se izvinjavala, ali Jelena je videla da majka polako prihvata novi oblik njihovog odnosa.
– Bio je to pravi korak, – rekao je jednog večeri Nemanja, grleći suprugu. – Uspela si da dokažeš da je tvoj dom tvoja tvrđava.
– Uspeli smo, – ispravila ga je Jelena, osećajući kako u njoj raste tiha, ali čvrsta snaga.
Priča je završena, ali njene lekcije ostaju sa njima zauvek.
– Majko, šta si uradila?! – Jelinin glas je drhtao, a ona je jedva uspevala da zadrži želju da povisi ton.
