Iskrenost – to je ono što sam oduvek cenila kod ljudi. I sada sam, koliko god to čudno zvučalo, osetila prema svekrvi nešto nalik poštovanju. Barem nije bila licemerna.
— U redu — rekla sam. — Ni vi se meni ne dopadate. Ali ja sam supruga vašeg sina. I to ću ostati bez obzira na to da li okačite još deset portreta Nataše ili ne.
Bosiljka se osmehnu:
— Videćemo.
To je zvučalo kao pretnja.
— Ne, mama, ne „videćemo“ — iznenada odlučno reče Marko. — Volim Laru. Oženio sam se njom. I molim te da poštuješ moj izbor.
Svekrva je zapanjeno pogledala sina:
— Marko!
— Dosta, mama. Jednostavno dosta. Skini Natašin portret iz naše sobe. I prestani da priređuješ te… demonstracije.
Bosiljka stisnu usne. Marko me uhvati za ruku.
— Hajde, Lara.
Izašli smo iz sobe njegove majke. U spavaćoj sobi Marko je odmah skinuo Natašin portret sa zida.
Privila sam se uz njega, osećajući kako napetost poslednjih nedelja polako popušta. Šta će biti dalje? Kako ćemo živeti pod istim krovom sa Bosiljkom posle ovog razgovora? Ne znam. Ali barem je Marko konačno prestao da ćuti.
— Znaš — rekao je gledajući u prazno mesto na zidu — možda bi trebalo da razmislimo o iznajmljenom stanu? Nisam siguran da je život sa mamom dobra ideja.
Nasmejala sam se:
— A šta ćemo s ušteđevinom za kredit?
— Moraće da pričeka — slegnu ramenima Marko. — Ali zato će nam živci ostati čitavi.
Počeli smo da tražimo stan već sledećeg dana i za dve nedelje pronašli smo mali jednosoban stan blizu Markovog posla – kirija jeste bila visoka, ali život pod istim krovom sa svekrvom postao je nemoguć.
Na dan selidbe Bosiljka je sedela u svojoj sobi, nije izašla ni da pomogne ni da se oprosti – njen tihi protest bio je glasniji od bilo kakvih reči.
Prvi meseci samostalnog života nisu bili laki – morali smo štedeti na svemu i odvajati svaki slobodan dinar za dvostruki depozit i agencijsku proviziju koje smo morali pozajmiti od prijatelja.
Marko se trudio da održava odnos s majkom – zvao ju je jednom nedeljno, ponekad svraćao posle posla, ali njihovi razgovori postajali su sve kraći, a Bosiljka je stalno nalazila razloge zbog kojih nije mogla da dođe kod nas u goste.
Kada smo je ipak pozvali na novogodišnju večeru, došla je s poklonom – kuhinjskim robotom koji je odmah počela da demonstrira: „Nataša je uvek govorila da je ovo najbolji model, i ona koristi isti takav.“
Marko i ja smo se pogledali ali ništa nismo rekli – postalo nam je jasno da odnosi sa Bosiljkom nikada neće biti jednostavni.
Postepeno se u našem životu uspostavio novi ritam: retki i napeti susreti sa svekrvom tokom praznika, učtivi telefonski razgovori Marka s majkom u kojima bi ona obavezno spomenula svoje susrete s Natašom.
Posao u firmi za popravku kućnih aparata u koju se Marko bio uključio polako se stabilizovao; počeli smo ponovo da štedimo za prvi avans za stambeni kredit i kada sam ostala trudna, to nam je dalo dodatni podsticaj da idemo napred bez osvrtanja na prošlost…
Bosiljka se razvedrila kad je čula vest o budućem unuku i čak ponudila pomoć, ali pri svakoj prilici uzdisala: „Šteta što to nije Natašino dete… Ona toliko voli decu.“
Kad nam se rodio sin, preselili smo se u veći iznajmljeni stan. Marko joj javio vest o rođenju deteta i ona je došla s poklonima; bila suzdržana i brzo otišla.
Te večeri dok sam ljuljala sina gledajući njegovo malo lice shvatila sam – portret Nataše na zidu nije bio samo hir svekrve; to joj je bio način da zadrži kontrolu nad sinovljevim životom.
Ali sada Marko ima pravu porodicu – mene i našeg mališana – i nijedan portret bivše više ne može promeniti tu činjenicu. Pola godine nakon rođenja sina dobili smo odobrenje za stambeni kredit i na dan potpisivanja ugovora za stan Marko mi reče: „Znaš šta, Lara… zahvalan sam mami zbog tog portreta – naterao nas je brže da započnemo svoj sopstveni život.“
