— Volim Miloša, on voli mene. Već dugo smo zajedno. A o vama nikada nije ni govorio. Samo bi odmahnuo rukom, kao da ste nešto nevažno i nepotrebno. Mislim da bi bilo pošteno da nam ne smetate.
— Pa šta ti je donela ta tvoja inostranština? — podsmevao se Miloš. — Deset godina bačenih niz vetar!
Aleksandar je otvorio usta da odgovori, ali nije stigao.
— Nemaš posao, nemaš stan, ni ženu više nemaš! Kako si otišao pre deset godina sa praznim džepovima, tako si se i vratio!
— Video sam svet, — ubacio je Aleksandar.
— Ma nemoj! I ja sam ga video na televiziji – ništa posebno!
— Ne bih rekao…
— Ma daj! Priznaj iskreno – otišao po vunu, a vratio se ošišan! Sad moraš sve ispočetka. Kao da si tek završio fakultet!
— E tu bih se već raspravljao — reče Aleksandar podižući prst — iskustvo, pogotovo ono iz inostranstva, ipak nešto znači!
— Možda tamo kod vas i znači, ali ovde važe druga pravila! Evo ja — Miloš se uspravio ponosno — završio fakultet i nisam išao preko okeana, iako su me zvali! Ne-ne! Ja sam lepo otišao u državnu firmu!
Prvo pripravnik, pa stručnjak, pa sam postao viši stručnjak, onda šef grupe i sad sedi pred tobom načelnik odeljenja! Status, pozicija, plata!
— Drago mi je zbog tebe — rekao je Aleksandar povređeno.
— A imam i stan i auto i ženu! Mlađa šest godina od mene i uz to prava domaćica! Ćuftice pravi, boršč kuva, košulje pegla! I još radi uz sve to! Trebalo bi da je se sećaš… — zamislio se Miloš. – Kad smo bili na poslednjoj godini studija ona je tek upisala prvu. Marija-dizajnerka!
— Ona s pletenicom? — setio se Aleksandar.
— Tačno!
— Tiha, mirna, razumna…
— Da-da! Takva je i sada. Tiha voda. Ja sam je tada „pokupio“, da ne upadne u loše društvo.
— Pokupio ili zavoleo? Tu mi nešto nije jasno — namrštio se Aleksandar.
— Kakva razlika? — nasmejao se Miloš. – Bitno je da mi je ona uzorna žena! Sve razume, ne postavlja pitanja, ispunjava dužnosti. Šta više treba od žene?
— Ljubav — rekao je Aleksandar kao nešto što se podrazumeva.
— E za ljubav imam Natašu! – Miloš zategnu leđa u ponosnoj pozi. – Osemnaestogodišnja cica! Strastvena! Puna energije! Ma kakva maštovitost kod nje… A kad ja nešto smislim – nikad mi ne kaže „ne“. Dok pričam s tobom već jedva čekam da odem kod nje.
—I bre Miloše… jel’ ti misliš da je to normalno? – upita Aleksandar. – Pa ti si oženjen čovek. Nije to baš pošteno… zar ne misliš?
– Čuj ti njega… moralista jedan! – nagnuo se Miloš prema njemu. – A ko beše deset godina varao našu Srbiju sa inostranstvom? – bes u pogledu mu pređe u smeh dok prasnu glasno.
– Ma idi dođavola… — uvređeno reče Aleksandar.
Više zbog dve žene koje njegov drug vara nego zbog sebe samog. A nekad dok su studirali bio sasvim normalan momak…
– Aleksandre… seti se slogana: „Ne umesto – već zajedno!“ Tako meni bolje a njima lakše na duši. Jedna mi daje strast i mladost; druga domaću toplinu i mir… Najradije bih ih spojio zajedno ali mislim da bi to bilo previše čak i za mene… Ipak ima neke pravde u tom višebračju!
Aleksandru to nije bilo prihvatljivo. U stvari… požalio je što se uopšte odlučio da vidi Miloša.
A Marija… koja mu beše žena… e o njoj je Aleksandar imao svoje misli…
Da nije otišao preko okeana možda bi on bio taj koji bi započeo vezu s njom… Ali deset godina… sve što se za to vreme dogodilo… ne može tek tako da nestane iz priče…
