— Milice Petrović, imate pet minuta da spakujete lične stvari.
Novi vlasnik ne voli da čeka.
Čuvar je nervozno prebacivao težinu s jedne noge na drugu, izbegavajući da joj pogleda u oči.
Milica je polako provukla ruku preko drvenog stola — poslednjeg što je ostalo od njenog starog života.
Masivni hrastov sto sama je birala kad je otvarala prvi Budva.
Tada, pre pet godina, Marko Jovanović je još podržavao njene ideje. — Treba mi barem pola sata — njen glas je zvučao smireno, iako joj je sve u unutrašnjosti drhtalo. — Izvinite, ali… — Razumem.
Sad ću sve da poberem.
Otvorila je donji fioku stola.
Fotografija u jednostavnoj ramci — njihovo venčanje sa Markom.
Sada joj se činilo kao da je Markova osmeh na slici od samog početka bio lažan.
Milica je odlučno bacila fotografiju u kartonsku kutiju.
Petnaest godina braka završilo se za petnaest minuta.
Upravo toliko je Marku bilo potrebno da najavi razvod i odluku da se oženi dvadesetpetogodišnjom Jelenom iz marketinga. „Razumeš, potrebna mi je mlada energija, nove ideje“, njegove reči još su joj odzvanjale u ušima.
Milica je pažljivo složila u kutiju nekoliko fascikli sa dokumentima, rokovnik i omiljenu šolju.
Ostalo će morati da ostavi — sada je to vlasništvo novog vlasnika.
Onog istog kome je Marko potajno prebacio kontrolni paket akcija njihovog porodičnog biznisa. — Milice, draga! — na vratima se pojavila Marija iz susednog butika. — Upravo sam saznala!
Marija, kao i uvek, zračila je lažnim saosećanjem.
Milica se sećala kako je ona laskavo osmehivala Marku na korporativnim događajima, a potom šaputala u ćoškovima da „između njega i Milice nije sve u redu“. — Hvala, Marija.
Sama ću da se izborim. — Naravno, naravno!
A ja sam mislila… možda ti treba dobar advokat?
Imam poznanika, pravo zlato!
Nikola Stanković, on je… — Mariju je prekinuo čuvar. — Vreme vam je isteklo.
Milica je podigla kutiju i krenula ka izlazu.
Još jednom je bacila pogled na udoban kabinet u kojem je provela toliko sati razvijajući zajednički posao sa Markom.
Sada već ne zajednički.
Napolju je lagano rosilo.
Milica je kutiju stavila na zadnje sedište svog auta — jedino što joj je Marko „velikodušno“ ostavio posle razvoda.
Sela je za volan i prvi put tog dana dozvolila sebi da zaplače.
Telefon je zadrhtao — poruka od Marka: „Nadam se da si sve ponela.
Od ponedeljka u Budvi počinje renoviranje.
Jelena je odavno govorila da je enterijer zastareo.“
Milica je stegnula volan do belih zglobova.
Pet godina je ulagala dušu u taj biznis.
Svaki detalj enterijera, svaki stavka iz menija — sve je lično osmislila ona.
I sada će neka neznanka sve to preuređivati?
